Posle komada Beogradska trilogija, Supermarket, Skakavci i Barbelo, o psima i deci, Jugoslovensko dramsko pozorište predstavlja novu dramu Biljane Srbljanović, Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu).

U njoj nam iz Biljaninog sveta ponovo dolaze likovi koje već poznajemo: izopačena i presita deca,  nedorasli sredovečni slabići, njihove vršnjakinje zarobljene u začarane krugove svojih neostvarenih brakova, starci koji za sebe grabe budućnost koju neće dočekati i njihova deca, zatočena u odnosima iz prošlosti koje ne mogu da preovladaju, samozaljubljeni, ambiciozni političari, majke i očevi koji su spremni da i u svojoj kući hodaju po leševima.

I kao što to već u njenim komadima često biva, sudbine ovih ljudi i mali porodični paklovi u koje su sebe zarobili – samo naizgled nepovezani i odvojeni jedni od drugih – ukrštaju se i prepliću u toku radnje, stvarajući na taj način jednu cinično iskošenu, nemilosrdno izoštrenu i baš zato uznemiravajuće istinitu sliku društva u kome živimo.

Biljana Srbljanović

Pitanja su uvek ista – šta je ono što nas večno sukobljava u generacijama roditelja i dece, kako je odrastanje bolno i nekada traje do pozne starosti, i kako smrt donosi, osim logične tuge, i neku čudnu vrstu smirenosti. Komad govori o generaciji mog oca, generaciji Valtera u Sarajevu, o ovoj mojoj, zagubljenoj generaciji, i onim sledećim, koje nastavljaju taj ciklus porodičnih sukoba, opsesija, velike ljubavi i besa. Komad je za mene, pre svega, smešan, mada mislim da ti izuzetni glumci nalaze neki pravi ton između tuge i sete, i komike života i smrti.

Slobodan Unkovski

Hteo bih da napravim svojevrstan lament nad Srbijom (…) Hteo bih da vidim šta je moglo da bude ovde da je bilo to što je trebalo da bude. Recimo, šta su propuštene šanse, zašto je stanje duha takvo kakvo je. (…) Umetnost naravno nema odgovore. Ne znam šta bi sve trebalo da znam da bih rekao zašto je, ali mogu da vidim kako je.  I to kako je hteo bih da pokažem, da se vidi, da skrenem pažnju.